Digitalna prava dece: Šta podrazumevaju i ko ih najčešće krši?

Digitalna prava dece obuhvataju njihova osnovna prava prilagođena savremenom digitalnom dobu: pravo na pristup digitalnim tehnologijama, zaštitu, privatnost, slobodno izražavanje i učešće u digitalnom okruženju.

Kako je usvojena u vreme kada je internet bio tek u začetku (1989.) Konvencija o pravima deteta ne sadrži pojmove koji se odnose na digitalno okruženje, koje je danas sastavni deo svakodnevnog života dece.

Tokom poslednje decenije, brojne međunarodne organizacije koje se bave zaštitom prava deteta pokrenule su inicijative za prilagođavanje ovih prava digitalnom kontekstu. Jedna od njih rezultirala je takozvanom Digitalnom konvencijom o pravima deteta.

Sredinom 2018. Savet Evrope je usvojio nove preporuke državama članicama o pravima deteta u digitalnom okruženju, pojašnjava Dobrinka Kuzmanović, profesorka na Univerzitetu u Beogradu, koja se dugi niz godina bavi ovom temom.

– Poseban doprinos dao je Komitet za prava deteta Ujedinjenih nacija, koji je 2021. godine objavio Opšti komentar br. 25 o pravima deteta u vezi sa digitalnim okruženjem, potvrđujući da se sva prava iz Konvencije odnose i na digitalno okruženje, jednako kao i na izvandigitalno. U ovom dokumentu, digitalna prava dece obuhvataju pravo na jednak pristup internetu i tehnologijama u svrhu obrazovanja, informisanja, igre i učešća u društvenom životu. Takođe, deca imaju pravo na zaštitu privatnosti i ličnih podataka, kao i na zaštitu od onlajn nasilja, manipulacije, eksploatacije i štetnog sadržaja na internetu. Pravo na slobodno izražavanje, učešće u donošenju odluka koje ih se tiču i pristup sadržajima primerenim njihovom uzrastu predstavlja važan deo ovih prava – precizira Kuzmanović.

Prema njenim rečima, ključno je da digitalno okruženje u potpunosti poštuje najbolji interes deteta, te da mu omogući bezbedno, slobodno i podsticajno korišćenje tehnologije. U tome važnu ulogu imaju država, roditelji i svi pružaoci digitalnih usluga.

– Komitet u dokumentu daje konkretne smernice državama o zakonodavnim, političkim i praktičnim merama koje treba da preduzmu kako bi se osiguralo puno ostvarivanje prava deteta u digitalnom prostoru. Međutim, iako je od pojave interneta i usvajanja Konvencije prošlo gotovo tri decenije, prava deteta u digitalnom okruženju i dalje nisu dovoljno prepoznata od strane kreatora internet politika na globalnom nivou – ukazuje Kuzmanović.

Čak i roditelji nesvesno krše prava dece

Iako se danas sve više digitalnih sadržaja i alata kreira upravo za decu – poput veb-pretraživača, edukativnih aplikacija ili igara – digitalno okruženje i dalje otvara brojne načine za kršenje njihovih prava.

Naša sagovornica kaže da su deca izložena rizicima koji mogu ozbiljno ugroziti njihovu privatnost, bezbednost, dostojanstvo i razvoj.

Prema njenim rečima, najčešće povrede digitalnih prava dece uključuju neovlašćeno prikupljanje i korišćenje njihovih ličnih podataka, izloženost štetnim i neprimerenim sadržajima, digitalno nasilje, kao i manipulaciju putem algoritama ili reklama.

Kuzmanović dodaje da čak i roditelji, često nesvesno, učestvuju u kršenju prava deteta putem tzv. šerentinga – objavljivanjem fotografija i informacija o deci na društvenim mrežama, čime ugrožavaju njihovo pravo na privatnost.

– Umesto da se fokus diskusije o pravima deteta u digitalnom prostoru svodi isključivo na ograničenja, važno je preusmeriti pažnju na obavezu sistema, naročito tehnoloških kompanija, da stvore bezbedno i pravedno digitalno okruženje za decu – napominje naša sagovornica.

Ona kaže da je Evropska unija napravila korak u tom pravcu uvođenjem Akta o digitalnim uslugama (Digital Services Act – DSA), koji se primenjuje od 2022. godine. Ovim Aktom se velike platforme dostupne maloletnicima (Instagram, Snapchat, TikTok, YouTube…) i veliki veb-pretraživači (na primer Google, Bing) obavezuju da obezbede visok nivo zaštite privatnosti, sigurnosti i podataka dece.

– Od 2024. godine sva digitalna okruženja, uključujući i manje platforme, moraju poštovati pravila iz DSA-a. Prema ovom aktu, oglašivačima više nije dozvoljeno da prikazuju personalizovane oglase maloletnim korisnicima. Takođe, nalozi dece mlađe od 16 godina na platformama kao što su TikTok i YouTube automatski su postavljeni kao privatni, što znači da njihove objave mogu videti samo odobreni kontakti. Fokus cele priče, dakle, ne bi trebalo da bude na kontroli dece, već na odgovornosti odraslih i sistema da garantuju njihova prava u skladu sa Konvencijom o pravima deteta – ističe profesorka Kuzmanović.

Zabrane i ograničenja

Kada se pomenu digitalne tehnologije i deca obično se vodi polemika da li maloj deci treba dozvoliti i u kom uzrastu korišćenje tehnologije, a kada je reč o onima školskog uzrasta stalno se kao primeri dobre prakse navode države koje su zabranile korišćenje mobilnih telefona u školi.

Na pitanje da li primena restriktivnih mera znači kršenje digitalnih prava dece, Kuzmanović odgovara da samo blokiranjem ili ograničavanjem pristupa određenim sadržajima, aplikacijama i uslugama, odrasli ne doprinose stvaranju bezbednijeg i boljeg digitalnog okruženja za decu.

– Naprotiv, ovakvim pristupom mogu se ograničiti osnovna prava dece, uključujući pravo na pristup informacijama, izražavanje, učenje i učestvovanje. Takođe, uskraćivanjem mogućnosti da se samostalno suočavaju s izazovima u digitalnom prostoru, deca ostaju bez šanse da razviju rezilijentnost to jest sposobnost da prepoznaju, razumeju i odgovore na rizike u onlajn okruženju – ukazuje sagovornica Danasa.

Kada je reč o upotrebi mobilnih telefona u školama, Kuzmanović kaže da istraživanja daju različite rezultate.

Neke studije ukazuju da zabrana korišćenja pametnih telefona može poboljšati akademska postignuća učenika, naročito kod onih iz socijalno i ekonomski manje privilegovanih sredina.

Druge studije, međutim, ne nalaze značajne pozitivne efekte, pa čak ukazuju i na potencijalne štetne posledice takvih zabrana.

Nalazi iz PISA istraživanja sugerišu da optimalna upotreba digitalnih uređaja može imati pozitivan uticaj na obrazovne ishode.

– Budući da je broj dostupnih studija i dalje ograničen, a konteksti veoma različiti, trenutno ne postoje dovoljno nijansirani i univerzalni dokazi koji bi potvrdili da su restriktivne mere najefikasnije rešenje za sve učenike ili sve uzraste. Zato je važno da politike i pristupi budu pažljivo promišljeni, uz uvažavanje potreba dece i poštovanje njihovih prava u digitalnom okruženju – ističe Kuzmanović.

Na naš komentar da se kao opravdanje za ograničenja raznih vrsta (vreme provedeno uz tehnologiju, uzrast, pristup sadržajima na internetu…) uvek navodi da je cilj zaštita dece od opasnosti koje vrebaju u virtuelnom svetu, naša sagovornica kaže da to jeste važan cilj, ali da istovremeno moramo biti svesni da je narativ zabrane postao dominantan u medijima i javnim diskusijama.

– Takav pristup, međutim, ne bi smeo da zatvori prostor za odgovornu društvenu debatu o tome šta zapravo znači najbolji interes deteta u digitalnom dobu. Fokus isključivo na ograničavanja može skrenuti pažnju sa sistemskih pitanja, pre svega, odgovornosti tehnoloških kompanija za dizajn digitalnih usluga koje su često namerno kreirane tako da privlače, zadržavaju i eksploatišu pažnju mladih korisnika. Zato je ključno da se paralelno sa zaštitom dece, vodi otvoren razgovor o etičkoj i pravnoj odgovornosti onih koji oblikuju digitalno okruženje u kome deca danas odrastaju – ističe Kuzmanović.

Deca i društvene mreže

Nedavno je objavljeno da je Grčka predložila uvođenje novih pravila na nivou EU, kojima bi se deci ograničio pristup društvenim mrežama zbog posledica prekomernog vremena provedenog na internetu, a prema pisanju medija ovaj predlog dobija sve više na značaju u Briselu, a podržale su ga i digitalno napredne zemlje poput Francuske i Španije.

I ovde se, dakle, govori o zabranama umesto o zaštiti dece u digitalnom svetu u kome odrastaju.

– Predlog o uvođenju ograničenja pristupa društvenim mrežama za decu, iako verovatno motivisan brigom za njihovu dobrobit, smatram u najmanju ruku licemernim i nedovoljno promišljenim. Digitalne platforme koriste sofisticirane, pa čak i manipulativne tehnike kao što su algoritmi dizajnirani da maksimalno privuku i zadrže pažnju korisnika svih uzrasta, uključujući najmlađe. U tom kontekstu, zabrana pristupa umesto suštinskog rešavanja problema deluje kao brza i laka mera, koja ne rešava uzrok problema. Pored toga, postavlja se pitanje efikasnosti takvih zabrana, jer brojna istraživanja pokazuju da deca, u Srbiji češće nego u drugim evropskim zemljama, lako pronalaze načine da zaobiđu starosna ograničenja i koriste društvene mreže bez odgovarajućeg nadzora i digitalnih veština – ukazuje Kuzmanović.

Napominje da zabrane mogu dovesti do neželjenih posledica, kao što su gubitak poverenja između roditelja i dece ili prikrivanje korišćenja i aktivnosti na društvenim mrežama.

– Ključ za stvarno unapređenje digitalne sigurnosti dece leži u kombinaciji jasnih zakonskih regulativa koje obavezuju tehnološke kompanije da kreiraju sigurnije i transparentnije platforme, sa snažnim obrazovnim programima koji decu i mlade uče kako da kritički koriste tehnologiju i štite svoje podatke. Uloga roditelja, nastavnika i društva u celini je nezamenjiva – potrebno je da pruže podršku, ali i da sami budu osnaženi znanjima, veštinama i alatima za odgovorno vođenje dece kroz digitalni svet. Samo kroz sinergiju obrazovanja, regulative i tehnološkog odgovornog ponašanja možemo deci omogućiti da bezbedno i kvalitetno koriste digitalne tehnologije, bez nepotrebnih zabrana koje često samo maskiraju dublje probleme – zaključuje Kuzmanović.

*Sadržaj ove publikacije ne odražava nužno stavove Evropske unije